Rogljevačke pivnice
Rogljevo bb, Negotin
O lokaciji
Bez obzira da li ćete reći Rogljevačke ili Rogljevske, pivnice ili pimnice, dileme nema, reč je o selu boga Bahusa u Negotinskoj krajini. Mi ćemo ih zvati Rogljevačke pivnice, kako piše i u brošurama nacionalne turističke organizacije.
Negotinska krajina je, pored Metohije i Župe aleksandrovačke, vinogradarski kraj u kome su još u 19. Veku, nadomak vinograda podizane kuće od kamena, gde će vino da odmara, a u kojima su se vinari zadržavali tek koliko je trebalo da od grožđa nastane vino. A da bi vino bilo dobro, trebalo je da se obezbedi pet uslova: da bude odvojeno od potoka, ljudi, stoke i đubrišta i da uživa u udobnom smeštaju, miru i tišini. Negotinska krajina je ravnica u istočnoj Srbiji okružena planinama Miroč, Crni Vrh i Deli Jovan, sa jedne i rekama Dunav i Timok, sa druge strane. Ima klimu kao stvorenu za gajenje vinove loze i grožđa punog šećera, ali i dovoljne kiselosti da vino bude vrlo kvalitetno.
Gotovo na samom ulazu u Rogljevačke pivnice, nalazi se bunar i saborištu, mesto gde su se meštani okupljali za slavu sela, gde su putnici mogli da zastanu i predahnu. O tome svedoče i reči uklesane u mermeru: Putniče, u ovim žarkim danima, odmori se u hladovini, ma koje vere bio.
TRADICIJA
U Negotinskoj krajini vinogradarska tradicija seže u doba Rimljana. Prema zapisima, još pre tri veka, meštani sela Rogljevo i Rajac, koji su živeli u malim udžerica, ukopanim do pola u zemlju, dogovorili su se da sagrade vinsko selo, kuće od čvrstog materijala, mahom od kamena iz ovog kraja. Zanimljivo je da je stil gradnje, kao i kultura gajenja vinove loze, u ove krajeve stigla sa Kosova, iz Velike Hoče, zajedno sa ljudima koji su u najvećem broju naselili Negotinsku krajinu. Selo Rogljevo je imalo 162 kuće, a sagrađeno je 164 pivnica. Najstarija je iz 18 veka, a sačuvano je 120. Danas se vino na tradicionalan način pravi tek u svakoj četvrtoj pivnici, ai čuva se isključivo u drvenim buradima. Mnoga su napravljena posle Drugog svetskog rata i još uvek se koriste. Važno je samo da se dobro održavaju - kaže jedan od vinara povratnika, Tihomir Balanović. Odlaskom mladih sa sela, zapušteno je mnogo vinograda, koji su se od 300 hektara, danas sveli na 45 hektara.
U ovom kraju dobro uspevaju francuske sorte, šardone, kaberne sovinjon, merlo, pino noar, a za game, Francuzi kažu da je bolji nego u njegovoj postojbini. Poslednjih godina se obnavljaju zasadi autohtonih sorti i pored toga što je to mukotrpan posao i veliko ulaganje, ali, stranci, kada dođu, žele da probaju ono što je autentično, srpsko. Autohtona sorta za belo vino je bagrina, za crno tamjanika, a autohtona sorta za lepšu boju crnog vina je začinjak. On se gaji samo u ovom kraju. Rogljevačke pivnice posećuje sve više turista, posebno stranaca, a među njima su Francuzi najbrojniji. Ne samo zato što Francuzi život ne mogu da zamisle bez vina, već iz želje da vide kako radi Francuska vinarija u Rogljevo.
Bonžiroovi su u Rogljevo došli slučajno. Pre pet godina Siril je, kao stručnjak za zemljište, radeći za vrhunske francuske vinarije, sa suprugom Estel, enolog, tražio najbolje područje za grožđe od koga se mogu praviti samo vrhunska vina. Nakon Rumunije i Bugarske došli su u Kladovo, a onda je slučaj hteo da probaju grožđe iz roglja. Došli su i osnovali vinariju. Njihov vinograd ima oko dva hektara, a sva proizvodnja se izveze u Francusku. Vino se pravi uz minimalnu upotrebu hemijskih sredstava, jer žele da ljubitelji vina uživaju u njegovoj lepoti, prirodnim ukusima i onome što teroaru daje, a to je snaga i svežina koja se i kod mnogih poznatijih vina teško može osetiti. Vino se iz Rogljevačkih pivnica izvozilo u Francusku još krajem 19. Veka, kada su francuski trgovci posle najezde filoksere, otkrili Negotinsku krajinu u kojoj je grožđe bilo istog kvaliteta kao u Burgundiji. Zapisano je da su Napoleonovim zlatnikom plaćali bačvu vina.
Rogljevačke pivnice su jedna od stanica na vinskom putu kroz Srbiju. Mnogi turisti imaju želju da prenoće, da se zadrže, pa to daje nadu da će obnova pivnica imati prioritet u turističkim planovima. Domaćini koji su obnovili proizvodnju vina, sređuju prostore za goste, izložili su razne predmete koji su se nekada koristili za pravljenje vina ili u svakodnevnom životu, a pažnju najviše privlače kosti mamuta, jer je u ovom kraju otkriveno groblje ovih praistorijskih životinja. Rogljevačke pivnice su inspiracija mnogim umetnicima, a većina kao uspomenu na boravak, ostavi po nešto od svojih radova.
Istorijat
U vreme boravka Rimljana na ovim prostorima, Rimski car Domecijan ( 81-96 ), da bi zaštitio i ojačao Rimsku poljoprivredu ( vinarstvo ) zabranio je gajenje vinove loze u provincijama, i uveo embargo 200 godina, do vladavine Marka Aurelija ( 276-282 ), koji je dozvolio saĎenje vinove loze u provincijama. Za vreme Turaka, Turci su iz ekonomskih razloga dozvolili proizvodnju vina, i obnovili zasade vinove loze. Tada su se i pojavile nove sorte, poput Adakalka i Sultanija. Mnogobrojni arheološki izvori ukazuju na činjenicu da se vinova loza gajila u srednjoj Aziji, Siriji, Mesopotamiji i Egiptu, još pet do šest hiljada godina pre nove ere. Zatim unazad, pre tri hiljade godina, vinarstvom su se bavili Grčki narodi.
Razvoj vinogradarstva i vinarstva
Vinogradarstvo i vinarstvo u Negotinskoj krajini vazda su kroz vekove predstavljali glavni izvor prihoda. Vinogradarstvom i proizvodnjom vina od XIX veka bavili su se skoro svi stanovnici u krajni. Kupovali su zemlju tamo gde su uslovi pogodni, i sadili su svoje vinograde, i gradili svoje vinarske objekte ( pivnice ) u kojima su preraĎivali groţĎe, i pravili vino. Razvoj gledan kroz prohujale vekove, imao je svoje ubrzane tokove razvoja i unapreĎivanja. Usled velikih ratova koji su na našim prostorima bili česti, vinogradarstvo se često nalazilo u stagnaciji. Pri završetku ratnih drama su se ponovo obnavljali, i negovali stari, zapušteni zasadi, sadnjom novih. Uporedo sa razvojem vinogradarstva, razvijala se i unapređivala vinarska proizvodnja